Piše: Anthony Tommasini
Strme stepenice pored pločnika u Central Parku vode prema Great Hillu, prostranom travnjaku koji je okružen gustom šumom i vijugavim stazama. Živim u blizini, i često odem tamo, posebno tijekom ovih dana u kojim je sve ograničeno. Istina je da samo na Manhattanu tako skromno brdašce može biti okarakterisano „velikim.“ Ipak, tih 77 stepenika je dramatičan prilaz osamljenom prostoru.
Ta dramatična šetnja mi je poboljšana prošli petak, kada sam se penjao tim stepenicama slušajući „Soundwalk,“ audio iskustvo za šetnje koje je kreirao kompozitor Ellen Reid, uz muziku koju su snimili članovi filharmonije New Yorka, mladi ljudi iz hora New Yorka, te jazz grupa Poole and the Gang.
Dok pandemija manje više sprečava nastupe u zatvorenim prostorima, ovo je bio trenutak prilagođen šetnjama.
Filharmonija je stvorila nešto izvanredno, Bandwagon, kamion koji putuje gradom i pruža kratke koncerte na otvorenom vikendom.
Svake sedmice filharmonija najavi imena učesnika i program za vikend, ali ne vrijeme i lokaciju, kako bi izbjegli okupljanje većih grupa ljudi koje bi onemogućile održavnaje socijalne distance. Ali čim muzičari i ostatak ekipe parkiraju kamion i počnu postavljati muzičke štandove na Tucker Square, to privuče jako znatiželjnu, iznenađenu i izuzetno oduševljenu skupinu od otprilike 50 ljudi.
Mr. Costanzo, koij se proslavio ulogom u operi „Akhnaten“ u Metropolitan Operi prošle jeseni, sa svojim divnim glasom, bio je ljubazan domaćin. Od šest djela, tri su komponovali ljudi druge rase, te jedan mladi Amerikanac.
Kompozicijom „Somewhere“ iz mjuzikla „West Side Story,“, Mr. Costanzo je dao svoj skromni doprinos koncertu.
Za kraj, Mr. Costanzo je otpjevao numeru „Šta više možemo tražiti?“
Sve što sada imamo, ustvari je jako mnogo.
